Zašto?

Zašto ona? Zašto moja beba? Zašto se to desilo? Zašto se čeka? Zašto srce? 

Zašto ja? Zašto moja porodica? 

Zašto lekari to nisu videli? Zašto nisam uradila još neki ultrazvučni pregled? Zašto nisam otišla kod dečijeg kardiologa? 

Zašto operacija? Zašto lekovi? Zašto nisam sa bebom? Zašto sme samo jedna poseta dnevno? 

Zašto sam radila tokom trudnoće? Zašto nisam više odmarala? Zašto nisam ranije rodila dete? 

Zašto šum? Zašto i koarktacija i šum? Zašto se ne rade obe operacije odjednom? Zašto beba brzo diše? Zašto njen grudni koš treperi od ubrzanog disanja? 

Zašto mi sada to govorite? Zašto moram to da potpišem? Zašto operacija toliko traje? Zašto operacije nije već gotova? Zašto je prošlo toliko sati a mi još čekamo da vidimo bebu u intenzivnoj nezi nakon operacije?

Zašto ima toliko žica oko nje? Zašto je intenzivna toliko bučna? Zašto aparati pište? Zašto je tečnost mutna? Zašto ne može da jede na usta? Zašto mora sonda? Zašto joj ne dajete moje mleko? Zašto totalna parenteralna?

Zašto je beba samo u peleni, hladno je? 

Zašto druga operacija? 

Molim vas, samo me ne pitajte Kako sam?

Čekanje. 

Odluku o hiruškom rešavanju odredjene srčane mane donosi lekarski konzilijum, koji čine kardiolozi i kardiohirurzi, zajedno sa anesteziolozima. Znam da čitav tim lekara, zajednički, donosi odluke u najboljem interesu svakog deteta. Čitav tim stručnjaka, doneće odluku hoće li dete biti operisano ili ne, da li mu je potrebna neka procedura. To mi uliva sigurnost i poverenje. 

Kod beba i dece koje imaju kritične srčane mane, operacija je neophodna, što pre. To znam. To su nam saopštili. 

Moja beba je na mojim rukama počela da se „gasi“, krv iz njenog srca nije mogla da prodje ka ostatku njenog tela, nalazi se u intenzivnoj nezi...Beba nije sa mnom, ja sam pasivan učesnik celog procesa, posetilac koji treba da čeka. Tada sam spoznala Nemoć. Tada sam spoznala šta znači Veruj. 

Čekaš konzilijum. Čekaš informacije. Čekaš vesti. Čekaš raspored i datum operacije. 

Strah.  

Strah od operacije je prisutan. Strah je neizbežan. Strah od čekanja i novih vesti raste. Strah postaje deo tvojih misli, tvojih koraka, tvog života. 

Informacije.

Informacije dobijaš. Svaki lekar ili sestra, na odgovarajućim pozicijama, daće roditeljima informacije koje u tom trenutku imaju. I dobre i loše. Informacije su nam bile dostupne.  Ali... 

Činilo mi se da nijednu informaciju ne razumem. Klimam glavom, čujem, ali stalno se pitam Zašto? I od tog Zašto, ne čujem ništa drugo. 

Ko je kriv?

Ovo pitanje ostaje za uvek.. a sa njim je sve i pocelo.