Medicinske sestre

U jednom trenutku shvatam...Bez njih, sve bi stalo. 

Nikada do tada, nisam uvidela važnost iskusnih, obučenih, posvećenih i odgovornih medicinskih sestara. Verovatno se niko ne stavlja u „tuđe cipele“, ne razume dovoljno nečiji posao , dok ne dođe do svoje najveće ranjivosti -  kada je u pitanju život sopstvenog deteta.  

Prva priča. Neonatalna intenzivna nega. 

Roditelj može da dodje u posetu. Najčešće ulazi samo mama, prostor je jako mali, puno je opreme, inkubatora, aparata. Lekari i sestre skoro da jedva prolaze izmedju njih. Sigurno je više pacijenata u toj prostoriji nego što je iko planirao kada je pravio ovu zgradu. 

Kad udjes unutra, ne znaš gde se nalaziš. Prvi susret sa intenzivnom negom, aparatima, inkubatorima, bolesnim bebama, medju kojima je i tvoja, svega par dana stara je uglavnom strašan. Meni je bio.

Obučem se kako su mi objasnili - kaljače, mantil, kapa, perem ruke, dezinfikujem, prilazim inkubatoru. Gledam. Beba diše. Spava. Oko nje puno venskih linija, infuzionih pumpi, kablova od monitora...Dobijam informacije o njenom stanju od dežurnog lekara. Tu su i medicinske sestre. Monitori su samo aparati, pomažu u radu, ali medicinska sestra je ta koja bdi nad pacijentima. Njene oči moraju sve da vide. Ona daje terapiju, ona prati vitalne parametre, a pored svega toga, hrani decu (bilo da je u pitanju flasica, sonda, ishrana preko vene), presvlači ih... Medicinska sestra non stop, danju i noću, svakog minuta, prati svaku bebu. 

Jedna od njih mi kaže: „Možete da je pomazite, otvoriću vam inkubator, zato služe ovi otvori. Slobodno.“ 

Ona je videla moju želju, potrebu da, iako sam tu samo par minuta, dodirnem svoju bebu. Naravno suze kreću same. 

Druga priča. Kardiohiruška intenzivna nega. 

Beba nakon operacije na srcu, boravi u intenzivnoj nezi. Za roditelje je i ovde predvidjeno odgovarajuće vreme za posete. Iako mi je uvek bilo malo kad dodjem da je vidim, nije bilo termina za posete koji sam propustila. Tada dobijamo informacije o trenutnom stanju deteta. Ovde shvatis da nije sve u životu ružičasto. Susretneš se sa neizvešćnošću, shvatiš koliko su nam značajni visoko specijalizovani lekari, odlični medicinski timovi koje oni predvode, dečiji anesteziolozi spremni za rad u operacionim salama i jedinicama intenzivne nege, perfuzioneri, instrumentarke, medicinske sestre. Hej. Operacija na otvorenom srcu. Otvara se grudni koš bebe, zaustavlja srce, rešava srčana mana i ... oporavak. 

Sada nema ucrtane putanje. Svako srce je jedinstveno. Svako dete je priča za sebe. Medicina nije matematika. 

Intenzivna nega u kardiohiruškom operacionom bloku. Visoko obučene i edukovane medicinske sestre rade 24h. Jer operisanoj deci je to neophodno. Danju i noću, ovde se ne spava. Meni je dugo trebalo da se naviknem da zvuke aparata i svetla. Njima je to svakodnevnica. One znaju svaki aparat, svaki zvuk, cev, žicu, lek u ormariću, gde se nalazi čista posteljina, špricevi, rastvori. 

Kad udjem unutra, plašim se da nešto ne pokvarim i pazim da ništa ne dodirnem. Pomazim bebu koja se nalazi na svom krevetiću, a pazim da ne dodirnem zavoj od rane koji prekriva skoro ceo njen grudni koš , da ne dodirnem neki kabl, da ne pomerim senzor pulsnog oksimetra. Svuda se nalaze neki kablovi, cevcice, aparati.  

Pomišljam Da li je boli?  Ja sam nemoćna da joj pomognem. Mene ta nemoć razara. Ali su medicinske sestre obučene da prepoznaju da li bebu koja ne može to kaže, nešto boli. 

To je bilo 15ak dana  nakon njenog boravka u intenzivnoj. Ovaj period uopšte nije bio lak. Oporavak ne ide uvek kako treba. Neke stvari ne očekujemo. Naš boravak u intenzivnoj nezi se odužio. Prilazi mi medicinska sestra, uvek je bila ljubazna i topla u komunikaciji, iskusna, dugo radi, imam osećaj da sve radi sa nekom lakoćom. Znam da u svojoj radnoj biografiji beleži na stotine operisane dece, da decenijama radi ne praveći razliku da li je dan ili noć, da li je nedelja ili praznik. Saznajem da ima porodicu, zamišljam je kako radi domaći sa ćerkama, peče palačinke, sluša o prvim ljubavnim problemima svojih devojčica,  ide na pijacu, kao i svaka mama.  U svakom njenom potezu, u svakoj njenoj rečenici osećam i vidim da neizmerno voli svoj posao  - izuzetno odgovoran i zahtevan posao medicinske sestre u šoku. Na licu joj nazirem tragove neprospavanih noći, teških pacijenata, borbe za oporavak operisane dece, ali vidim da je posvećena, staložena, odgovorna, spremna da odreaguje u svakom momentu, da je kolegijalna.

Prilazi mi i izgovara, za mene u tom trenutku, potpuno neočekivanu rečenicu. 

„Hoćete da vam je dam da je malo držite u naručju? Sedite.“ 

Zauvek u srcu. 

HVALA.